Ali, nije. Nazalost nije.
Ovo je surovo. Ovo je bolno.
Da mi je neko pre samo mesec dana rekao da cu mozda imati neku vrstu straha od toga da prosetam svojim gradom… Da, verovatno bih mu se nasmejala u lice.
Sve se menja.
Kako sam se uzelela da vidim nasmejana lica ljudi u prodavnicama, da cujem muziku, onu glasnu, iz obliznjih kafica u sred noci. Da se ljudi smeju, a ne da svi pricaju o ovom zlu koje nas je snaslo. Verovali ili ne, pricaju, a cim se o necemu prica – to je znak da se desava.
Ja se ne plasim zbog sebe, ali ludim pri samoj pomisli da bih mogla da ugrozim na bilo koji nacin neciji zivot svojom nepaznjom.
I tako sam silno zeljna nekih ljudi koji su mi sada daleko, a koje ne mogu da vidim… Granice su zatvorene, al’ ljubav je ono sto niko ne moze da nam ospori.
Molim te, Boze, da sve bude kao nekad, kao pre nekoliko meseci, i da ovo ludilo, ova panika, ovaj strah medju ljudima prodje.
Da ne budemo vise toliko sebicni.
Da ne mislimo vise samo na sebe vec da pomognemo koliko mozemo.
Molim te, Boze, da prodju ova ruzna vremena.
Da se probudimo iz ovog kosmara i da kazemo da smo sve samo sanjali..
Da se vise nijedan zivot ne ugasi.
Da vise nikada, bas nikada, ne dodje do toga da se panicno plasimo za svoje i zivote onih koje volimo.
Mnogo nas je njih napustilo, mnogo onih kojima mozda nismo stigli da kazemo da ih volimo.
Imajte to na umu.
I ako ne verujete, kao ja, na pocetku, u redu je… Imate prava da mislite sta zelite, ali nemojte biti sebicni. I cuvajte se, jer mozda vasom nepaznjom i bahatoscu neciji zivot ugrozite…
